WebDan buđenje: Kad kažeš „da” digitalnom svetu

Za WebDan blog svoje utiske piše Višnja Aksić:

Pokušavam da se prisetim kako je došlo do toga da propustim sve tri prethodne konferencije. Vraćam film očekujući da nađem konkretan razlog, nešto što me je, pretpostavljam, sprečavalo svaki put. U Bor sam dolazila retko, zaista, uglavnom za praznike, kao i većina onih koji su nakon studija rešili da ostanu u glavnom gradu. Vremenom stvoriš neki život tamo, navikneš se, nadaš se da ćeš u većem gradu lakše naći i posao.

Eto mogućeg odgovora?

Greška. „Nisam bila u Boru” nije dobar izgovor. Činjenica je da svako može da se potrudi i dođe taj jedan dan ako mu je stvarno stalo.

Dakle, nešto drugo je bilo u pitanju.

BAJKA ZVANA „SIGURAN POSAO NAKON FAKULTETA”

Ne verujete u nju?

Nisam ni ja, razume se. Ali u trud i zasluge jesam verovala.

Kad završiš srpski jezik i književnost, a ne želiš da budeš profesor (i uz to znaš da većina tvojih kolega nije našla posao u struci), preostaje ti da odlučiš šta drugo možeš (i želiš) da radiš sa svojim zvanjem. Ja sam odlučila da budem lektor. Znala sam da nema čekanja oglasa i maksimalno se potrudila da sama nađem posao. Ubrzo nakon diplomiranja počela sam da radim honorarno za nekoliko izdavačkih kuća.

Zbog čega sve ovo pričam?

To je bilo baš 2013. godine, kada je organizovana i prva WebDan konferencija. I te i naredne dve godine provela sam u Beogradu radeći slabo plaćen posao, nadajući se da će jednog dana sve uroditi plodom. Nešto će se skockati, para će biti više, dovoljno. Mora ako se dovoljno trudiš i ako si dobar u tome što radiš. A mislim da sam oba uslova ispunjavala.

I nijednog trenutka nije mi palo na pamet da odustanem i počnem iznova da učim, ali nešto sasvim drugačije.

Zato nisam došla nijednom.

Zbog toga što sam verovala da će se nešto promeniti. Završila sam srpski, upisala master – kakve veze IT ima s tim? Ne razumem se ni u šta iz te oblasti, a moram da se izborim u svojoj. Sprečila me je ušuškanost u bajku „biće bolje jednog dana ako se mnogo potrudiš”.

Sada to govorim s kajanjem, ali to je jedini razlog i odgovor na pitanje s početka.

PROMENA SVESTI I WEBDAN 2016

Možda zbog toga što sam 2016. godinu uglavnom provela u Boru (otud sam bila upućenija u dešavanja), a možda i zato što je to „bolje sutra” već preteralo s kašnjenjem, ali par meseci pre konferencije u glavi su mi se već razvijale nove ideje.

Došlo je do nekog prelomnog momenta kada sam rešila da istražujem mogućnosti u IT sferi, da zarađeni novac štedim za kurseve. Nisam čak ni bila sigurna šta želim, šta mi leži i kako mogu da spojim ono što znam sa onim što se sada traži.

Upisala sam prvi kurs, počela aktivno da čitam blogove, počevši od Istokovog, pa sve redom. Započela i svoj. Ne, nisam odustala od struke, ali sam rešila da je primenim negde, nadogradim znanje i ne oslanjam se samo na poslodavce. Da krenem od nule sama.

Otprilike u to vreme stigao je WebDan 2016. Ovog puta željno iščekivan. Da mi odgovori krećem li u pravom smeru i da me razbudi jer sam još bila u nekakvom bunilu, polusnu.

KONFERENCIJA

Već tada sam bila sigurna u to, a sada mogu samo da potvrdim – WebDan je nešto najbolje što je moglo da se „dogodi” Boru. Tačka.

Štreberski znatiželjno sam ispratila celu konferenciju i vredelo je čuti svaku reč.

Jovana Eraković (Clariness) nam je iz ugla menadžera ljudskih resursa dala pregršt odličnih saveta o pisanju radne biografije i konkurisanju za posao. Ujedno nam je ukazala na sve prednosti rada u IT firmi – verujem da je svako od nas poželeo da radi u atmosferi kakvu je opisala.

Želja da budemo novi „brucoši” u tom digitalnom svetu razvila se još više nakon priče o web oglašavanju kojom nas je Jelena Ožegović (RNIDS) uvela u svet internet marketinga.

Naravno, nisu izostale ni programerske priče. Iako sam bila svesna da se u to najmanje razumem, s neverovatnom pažnjom sam slušala Jovana Petrovića (Privax/HideMyAss) i Miloša Đekića (IT Serbia Podcast), čije predavanje mi je možda do samog kraja bilo favorit. Nisam razumela baš sve „tehničke” stvari o kojima su govorili, priznajem. I to je normalno.

Budimo realni – niko od nas iz publike neće postati programer nakon odslušanih par predavanja. Ni nakon sto.

Ali tu dolazimo do poente: nama je bitno da čujemo njihove priče.

Da saznamo kako su oni napravili prve korake, koliko su morali da uče, na koji način su došli do prvog posla, da li je za to bitna fakultetska diploma. Svi oni pokazali su nam upravo to – svoj razvojni put. Inspirisali nas, motivisali, predočili nam mogućnosti, prednosti svog posla, ali i  mane i probleme s kojima su se susretali. I to je ono što je držalo našu pažnju i učinilo da se osećamo ispunjenim nakon svakog predavanja tog dana.

A onda za sam kraj, kao šlag na torti – predavanje Milene Dragićević (Webelinx, Bliznakinje crtaju), Boranke i ilustratorke (u usponu!). Nekada sanjar, a sada budni sanjar, kako to sama kaže, ona je primer osobe koja je sedeći u publici na svakom WebDan-u dobila želju i volju da nešto promeni, pronađe ono što voli tek nakon završenih studija potpuno drugog usmerenja. Pokazatelj je da su sve prethodne konferencije vredele jer su uspele da u ljudima razviju svest o sopstvenim sposobnostima i borbi u koju se moraju upustiti zarad uspeha.

Milena je oživela svoj san, a možda će sutra to isto uspeti i neko od nas koji smo njen emotivni govor doživeli kao vrhunac ovogodišnje konferencije.

Tu ipak nije bio kraj.

WEBsvakiDAN – ŠKOLA I UDRUŽENJE

Sve nas koji smo pomislili kako bi bilo super da je WebDan svaki dan obradovala je najava formiranja udruženja i serija radionica u okviru WebDan škole.

Uvod u tu priču – nalik novoj konferenciji: Miloš Petrović (MWEB), Zoran Milojević (OKC) i Milan Trbojević (Knjiški moljac) približili su nam pojam internet preduzetništva i na svojim primerima predstavili načine za pokretanje uspešnih projekata.

Nakon toga, priliku da o svakoj oblasti saznamo mnogo više i ujedno vežbamo dobili smo na višečasovnim radionicama. Marko Aleksić (Clariness, MWEB) uveo nas je u svet veb-dizajna i pojasnio sve korake koje početnik mora preći kako bi postao uspešan dizajner, a o dizajnerskim vodama na malo drugačiji način imali smo priliku da slušamo glavom i bradom Dobrosava Boba Živkovića.

Marko Milić (MWEB) držao je radionicu o korišćenju WordPress platforme i njenim prednostima, što je bila odlična lekcija svima koji već imaju svoj blog ili žele da ga započnu.

Iako zaista mislim da su svi predavači pažljivo odabrani, moram da budem subjektivna. Nekako najjači utisak ipak ostavi predavanje vezano za oblasti u kojima se najviše pronađeš. Da li je do toga ili do njih samih, nisam sigurna, ali žene su definitivno pobedile ovog puta. Sjajne Martina Anđelković (Snajka de Madre) i Jelena Radovanović (Može i ovako).

Doslovno su nas zarazile ogromnom količinom entuzijazma – najpre na radionicama, a potom i na after kafi. Obe su nas podučavale po dva dana, Jelena web pisanju, a Martina internet marketingu, konkretnije tehnikama oglašavanja na Fejsbuku/Instagramu.

I opet se vraćam na već pomenutu stvar – to koliko je važno da ti neko uspešan ispriča kako je postao to što jeste. Svi smo mi u početku nesigurni, teško nam je da krenemo od nule, naročito ako smo se pre toga mnogo trudili oko nečeg što sada polako treba da pustimo. Zar nije tako i inače u životu, ne samo kada je posao u pitanju?

Jelena je profesor, a Martina novinar. Po obrazovanju. Po sopstvenom izboru postale su internet preduzetnice. I to ne bilo kakve! Upravo priče poput njihovih nas dotiču jer se i sami u njima pronalazimo. Onda smo sigurni da su ozbiljni (poslovni) zaokreti zaista mogući.

I to onda postane okidač za neke naše zaokrete.

Kada sam prvi put dobila ideju da „izađem” iz svoje struke ili je bar nekako primenim na ono što se sada traži na tržištu, svima sam ponavljala rečenicu: „Pa šta, bolje da krenem sa 27 nego sa 37”. Većina ljudi oko mene je uporno izgovarala nešto potpuno suprotno: „Eh, teško je u ovim godinama”. Ma kojim to ovim godinama, mislila sam u sebi. Još smo mladi, zaboga.

Ali priznajem da nije uvek bilo tako. Često mi je nesigurnost gurala u misli baš te iste njihove reči.

A onda sam na kafi pomenula Jeleni baš to što mi se motalo po glavi. Možda ipak jeste kasno…

„Koliko imaš godina?”, pitala me je.

„27.”

„27? I ti misliš da kasniš? Pa ja sam počela sa 33!”

Otrežnjenje. Odjednom.

U trenutku su se složile sve kockice i potvrdile vrednost onoga što mi je WebDan doneo.

Buđenje, pre svega.

Volju da nastavim sa učenjem i posle ovih radionica. Da se opet trudim i ne odustajem.

Nalet entuzijazma koji me još uvek drži, gura napred i tera da svaki dan iskoristim pametno.

I prvi put posle diplomiranja shvatila sam da ipak nije toliko strašno što sam ovo studirala. Sve će se to iskoristiti negde. IT sektor je dovoljno veliki da se u njemu može naći mesto i za nas „društvenjake”.  U ovoj bajci možda ipak važi ono da će „sve biti dobro ako se zaista potrudiš i ako si dobar u tome što radiš.”

I, evo, već počinju da se dešavaju lepe stvari…

Hvala, WebDan drugari! 🙂